Predrag Milovanović
Zdravo, ja sam Peđa i psiholog sam u Otkrivalici. Ovo je kratka priča o meni…
Rodjen sam davne 1977. U Beogradu, jedne tople avgustovske noći…iako je prošlo „100 godina“ od tad, jasno se sećam svog detinjstva i ranih dečačkih dana. Jedno od najlepših sećanja na taj period je moj boravak u vrtiću, pa mi te slike uvek izmame osmeh na lice… U ranim vrtićkim danima je već bilo jasno da je to prostor koji me puni srećom, vedrinom i ljubavlju. Puno zahvalnosti dugujem jednoj Bisi i Emi, mojim prvim vaspitačicma, jer su učinile da jedva čekam svako jutro kako bi otišao u vrtić, i što su učinile da taj prostor bude moja druga kuća. Srećna okolnost je bila i ta, da me moj ujak Života jednog dana, davne 1983. godine, upozna sa mojom budućom ujnom Dokom, koja je, gle čuda, radila kao vaspitačica u vrtiću. Jedva sam čekao ta druženja sa njih dvoje, jer su bila ispunjena najdivnijim igrama i zabavom. Ubeđen sam da sam se već tad „zarazio“ pozivom koji podrazumeva rad i igru sa decom, i da je samo bilo pitanje vremena kada će se to desiti. Moja Doka, rodila je divnog Filipa i Ninu, sa kojima sam imao prvu vaspitačku praksu. Kada sam porastao i završio razne škole (od osnovne i srednje škole pa sve do fakulteta), životni put me je doveo na jedno predivno mesto – u Dečiju Otkrivalicu. Bila je to ljubav na prvi pogled, a koja traje i plamti nesmanjenim intenzitetom. Došlo je vreme da se sva ljubav, požnja i zahvalnost koje sam dobijao u detinjstvu, na neki način „vrate“ i daju svoj deci sa kojom sam dolazio u kontakt. Pa vi recite ima li divnijeg posla od toga?! Ja vam odgovorno tvrdim da nema. Hvala svoj divnoj deci i svim divnim ljudima, kako iz mog detinjstva tako i velikim Otkrivaličarima, što su mi pomogli da je vrtić, opet, moja druga kuća…