PISMO JEDNOG TATE
Dugo sam razmišljao o izboru događaja koji vezuju moga Andreju i Otkrivalicu. Setio sam se njegovih iskrenih suza, kada ga svakodnevno pospanog ostavljam, uz gorak osećaj da činim nešto loše.
Takođe, često se setim i njegovog vedrog lica kada mi ponosno pokazuje šta je naučio i koju je veštinu savladao i bio pohvaljen.Tri godine su prošle, a moj sin Andreja je postao ozbiljno dete.
Nezaboravan trenutak iz Otkrivalicinog života, bio je kada su drugarice Mara i Vana, pohvalile Andrejin izgled, pa smo 10 dana morali noću da peremo Arsenalov dres i da ga sušimo fenom, kako bi bio spreman za jutarnje ulepšavanje.
Najzad, morala je Slađa da primeni svoje magične metode, kako bi bez buntovništva morali i mogli skinuti desetodnevnu odeždu i kostim. Međutim, uz velike emocije, najčešće se setim njegovih iskrenih molbi, pri popodnevnom odlasku za čuvenih “Tata, još samo 5 minuta!?”
Upravo tih “5 minuta”, su za Andreju bili najdragocenija zabava, koju, iako u žurbi, nisam mogao da mu uskratim.Valjanje po podu, sav umazan od bojica i flomastera, uglavnom sa nekom od svojih drugarica ili drugova, mom Andreji i meni će ostati u večnom i dragocenom sećanju.
U tih “5 minuta” može da stane mnogo više mudrosti, od ove obične poruke.
Simbolika je ogromna i neprocenjiva. Kao školarac, sutra kao odrastao i zreo čovek, nisam siguran da će Andreja imati ovakvih “5 minuta”, kao što ih je imao u Otkrivalici.
U Otkrivalici je dovoljno “5 minuta” i postaćete i dete i čovek.