…sa zajedničke radionice
Bilo je nestvarno. Nestvarno je kada iz svakodnevnog okruženja odraslih zakoračite u prostoriju koja je ispunjena tim malim, slatkim i predivnim ljudima.
Tu je sve drugačije. Tu je onako kako smo svi mi pomalo zaboravili da je nekada bilo. Iskrenost, spontanost, smeh, prijateljstvo, tolerancija, ljubav…sve to na jednom mestu.
Seo sam pored mog Marka. On je baš bio ponosan. Slušali smo priču, odgovarali smo na pitanja, igrali smo se. Čak smo pevali i svirali. Pravili smo i kaktuse. Naučili smo kako možemo da dobijemo vodu iz kaktusa. Čuli smo da bodlje na kaktusu štite kaktus od onih koji žele da ga oštete i povrede…
I tu je već bio kraj. Bili su to najbržih 45 minuta za koje već sada znam da ću ih se dugo, dugo sećati.
Došao je trenutak da se vratim na posao u svet odraslih.
Pri samom izlasku iz Otkrivalice, bio sam potpuno pod dejstvom Otkrivalice. Seo sam u automobil. Probijajući se polako kroz gradsku gužvu posmatrao sam okolinu. Taj huk sirena i nepotrebnu buku. Sav taj bes. Sve što sam do tada osećao u par sekundi se raspršilo. Nestalo. Pokušao sam da povratim bar deo te atmosfere, ali… uzalud. Ovde ni kaktusove bodlje ne pomažu.
Zato sam odlučio da u svakodnevnom životu pokušam da primenim ono što sam danas naučio od Marka i njegovih drugara u Otkrivalici.
A naučio sam zaista mnogo.
Drugari hvala Vam!!!